ЋУТИМ
ВИШЕ НЕ ЋУТИМ,
ЗАНЕМЕО САМ.
ГОВОР ВЕЋ ОДАВНО
НЕМА СМИСЛА,
ДУБОКО У СЕБИ,
ОСЕЋАМ
ДА МЕ ЈЕ НЕКА ПРАЗНИНА
СТИСЛА.
ОНИ ОКО МЕНЕ
ШТО ГОВОРЕ,
КАО ДА НЕШТО
ДРУГО РАДЕ,
НЕРАЗУМНО
БЕЗНАЧАЈНО
ИЗГУБЉЕНО,
КАД ЗА ГОВОР
НЕМА НАДЕ.
ЈЕДНОМ ЋЕ
СВИ ДА ЗАЋУТЕ
КАД СВЕМИР ОВЛАДА,
ПА ЋЕ ИЗ ЋУТЊЕ
КАО ИЗ ХЛАДА
ДА СЕ ПОЈАВИ
НАДА
ГОВОРА.
